Autor: Mi­lan Ru­žić


Ne mo­žeš, ku­kav­ni vla­di­ko, Ti ni u vječ­nom ži­vo­tu ima­ti mi­ra. Vi­diš li da sad tra­že da pre­sta­nu iz­u­ča­va­ti Tvo­ja dje­la ko­ja, s ob­zi­rom na nji­ho­vu du­bi­nu, još uvi­jek ni­ko i ni­je po­čeo če­sti­to iz­u­ča­va­ti. Ma­lo im je bi­lo, vla­di­ko, što su Te se­dam pu­ta sa­hra­nji­va­li, što su Ti ku­ću vječ­nu uni­šti­li i smje­sti­li Te u onu ska­la­me­ri­ju na Lov­će­nu. Ka­da su Tvo­ju ka­pe­lu sma­kli, ski­nu­li su i se­bi gla­vu, pa im svi­ma opro­sti što ova­ko pri­ča­ju. Kad već gla­vu ne­ma­ju, on­da ne mo­gu ni mi­sli­ti, pa ne­moj ni­šta dru­go od njih ni oče­ki­va­ti. Ne mr­ze oni Te­be, vla­di­ko, što za­i­sta mi­sle da si Ti „ge­no­cid­ni pje­snik“, već zbog to­ga što ih „Gor­ski vi­je­nac“ pod­sje­ća da ni­su to što mi­sle da su, već da su ono što su bi­li, ma ka­ko se oni sa­da na­zi­va­li.
Te­bi se obra­ćam, jer mi je sta­lo da Ti ra­zu­mi­ješ. Me­ni je Te­be žao što Te pro­ga­nja­ju u vječ­nom ži­vo­tu, ta­ko da će i pro­ga­nja­nje tra­ja­ti vječ­no. Ne bi Te oni ni di­ra­li da se ne pla­še Te­be i mr­tvog. Ču­di me, vla­di­ko pre­svi­je­tli, da ni­su iz­mi­sli­li ne­kog svog Nje­go­ša, ili da Te­be ni­su pri­svo­ji­li. Ali, ne da im Tvo­je dje­lo. Ti si se na­ma za­vje­štao svo­jim dje­lom, a ve­ćeg za­vje­šta­nja i ve­će ča­sti od te ne­ma!
Go­vo­ri­li su i ka­ko oni ne mo­gu ni­ka­da mir­no spa­va­ti dok se na ovim pro­sto­ri­ma iz­u­ča­va „Gor­ski vi­je­nac“, a da su ga ba­rem pro­či­ta­li… Ova­ko, oni vje­ru­ju u ono što su ču­li o tom dje­lu, a ni­ko­me ne pa­da na pa­met da ga otvo­ri. I ko ga je od njih otva­rao, si­gur­no je ostao na po­lo­vi­ni, a to je još go­re ne­go da ga ni­je ni otva­rao.
Ni­sam si­gu­ran, vla­di­ko ras­pje­va­ni, či­me će Te još pro­gla­si­ti i po­ča­sti­ti, ali sam si­gu­ran da ne­ćeš do­bro pro­ći. Svi Te se od­ri­ču i pre­ba­cu­ju Te dru­gi­ma. Ni kod ko­ga ni­si pri­stao, i to sa­mo zbog to­ga što Te ni­su do­volj­no pro­u­ča­va­li, a naj­ve­ća iro­ni­ja je­ste upra­vo u to­me što lju­di ko­ji Te ni­su ni pro­u­ča­va­li, ka­žu ka­ko ne­ma­ju mi­ra dok se Tvo­je dje­lo pro­u­ča­va.
Ka­ko god da pre­ma Te­bi po­stu­pe, ubi­ti Te ne mo­gu po­no­vo. Ču­va Te na­rod ko­ji si za­du­žio, a pam­te Te i oni ko­ji se još ni­su ni ro­di­li. Pje­va­li su o Te­bi mno­gi i mo­li­li Ti se, a mr­zje­li su Te oni ko­ji vje­či­to pje­va­ju o mr­žnji i ra­tu. Ti si, vla­di­ko ne­bo­pi­sni, je­di­ni ko­ji nas kao na­rod mo­že uje­di­ni­ti i kao ta­kvog Te se svi oni naj­vi­še i pla­še. A ne zna­ju ku­kav­ci da ako nas Ti uje­di­niš, uje­di­ni­ćeš nas u lju­ba­vi, a ne u rat­nom mar­šu.
„O po­koj­ni­ku sve naj­bo­lje“ za Te­be ne va­ži, što sa­mo do­ka­zu­je da još uvi­jek ni­si ni umro, već si se sa­mo pre­se­lio u vječ­nost i to ih iz­je­da. Da si živ, la­ko bi Te ubi­li. Da ni­si pi­sao, la­ko bi Te za­bo­ra­vi­li. Da se ni­si ni ra­đao, oni bi to sla­vi­li. Ova­ko, ne zna­ju šta bi s To­bom.
Mo­li­mo te, vla­di­ko is­kro­no­sni, ne uzmi im za zlo, već im od­bij na glu­post. Ako to ni­si ka­dar uči­ni­ti, on­da im opro­sti. Shva­ti­će jed­nog da­na kad poč­nu da či­ta­ju.
Kad Te već ni­ko ne pri­zna­je, a svi od­ba­cu­ju, Ti ipak osta­ni srp­ski, jer ni­či­ji dru­go ni ne mo­žeš bi­ti.
Imaš Tvo­je Sr­be ko­ji Tvo­ju sli­ku sma­tra­ju iko­nom, a da Te gdje vi­de, za­tra­ži­li bi od Te­be bla­go­slov, po­lju­bi­li Ti ru­ku i za­gr­li­li Te. Ta­da bi ovi ko­ji Te od­ba­cu­ju, si­gu­ran sam, mo­gli sa­mo da osje­te za­vist, pa bi ih ne­što iz du­še na­tje­ra­lo da i oni to isto ura­de, ali ne bi mo­gli dok ne na­đu gla­vu ko­ju su sa­mi se­bi ski­nu­li.
wwwi­skra.co